Технике агрошумске култивације подразумевају вишеструко обликовање и коришћење расположивог простора, које се постиже правилним одабиром и здруженом култивацијом међусобно компатибилних биљних врста, аутохтоних поднебљу. Другим речима, прикладни засади се формирају сходно топографским, педолошким, хидролошким и климатским специфичностима локалитета. Синтропски засади су распоређени у неколико јасно дефинисаних вертикалних слојева, које сачињавају:
- највиши (или надстрешни) ниво, којег формира најдоминантније и најробусније дрвеће (попут храста лужњака, храста китњака, белог јасена, европске букве, горског јавора и осталих сличних врста);
- дрвни (или носећи) ниво, у чији састав улази мање робусно и ветровито дрвеће (попут питомог кестена, крупнолисне липе, храста медунца, црног граба, беле врбе и осталих сличних врста);
- средњи (или међудрвни) ниво, којег сачињава ниже дрвеће и воћке (попут дивље крушке, јаребике, белог глога, обичне мушмуле, дрена и осталих сличних врста);
- жбунасти (или заштитни) ниво, сачињен од нископотезних и средњепотезних грмова (попут трњине, шипурка, мерале, боровнице, црне рибизле и осталих сличних врста) и
- најнижи (или приземни) ниво, у чији састав улази широк спектар једногодишњег, двогодишњег и вишегодишњег биља различите намене.
Здружене вегетативне формације се оформљавају и одржавају адекватним техникама култивације, од којих су најзначајније мешовита земљорадничка леја, мешовита шумска леја, воћна шума, шумски пашњак, ветрозаштитна потезница и техничко-ресурсна или енергетска култивација.
Обликовање пољошумске површине се врши сходно врсти агрошумске култивације, пројектованим функцијама и учешћем одговарајућих биљних врста. Избор биљака врши се у складу са претходно спроведеном економском и еколошком евалуацијом, као и врстом агрошумске култивације. Треба имати у виду да адекватно позиционирање одређених биљних врста унутар пројектоване биоценозе зависи од њихових биоморфолошких карактеристика - потребе за простором, сунчевом светлошћу, влагом, опрашивањем, минералним и органским материјама, али и отпорности на инвазивне биљне и животињске врсте, као и остале теренске ризике. Међусобно компатибилне саднице се потом групишу у просторну јединицу или колектив, углавном састављен од десетак или више биљних врста различитих слојева, док збир од десетак или више праволинијски, цик-цак, полукружно или кружно организованих колектива сачињава линијски потез. Међуред захвата простор између линијских потеза, и најчешће се попуњава мешовитим усевима повртарског, медоносног, лековитог, зачинског, индустријског, крмног, енергетског и детоксикативног биља, чиме се заокружује поликултурно планирање простора. Даљи развој биодиверзитета се може подстаћи периодичним прикључивањем пчеларства и перадарства пољошумским површинама.
